Oni izgrađeni i opremljeni, pogotovo poslastičarnica i restoran, već su prava turistička meta brojnih gostiju koji svakodnevno sede na sunčanim tremovima i uživaju u domaćim specijalitetima. U Kustinoj poslastičarnici služe se isključivo domaći specijaliteti, počev od prirodnih sokova od borovnice, maline, kupine, jagode, pa baklave, tulumbe, tufahije i ostali bosanski slatkiši, sve do domaćeg hleba, kajmaka, sira, proje, pite zeljanice i jagnjetine sa ražnja. Može se poručiti i boza, i točeno pivo, i prirodni sok od ribizle. Može i koka-kola, ali će mladi konobar Dragan Milekić reći da nemaju to piće, a gazda sve jednostavno objasniti: „“- Ovde služimo pića po domaćim receptima. Za koka-kolu nemamo recept“
A grad je, zaista, čudo! Sa starog asfaltnog puta koji vodi prema centru Mokre Gore, skrene se na novi asfaltni put, kažu nedavni poklon Kusti od srpskog ministra Velimira Ilića, i posle 150 metara stiže se do kapije grada gde počinje „glavna gradska ulica“ sa nazivom „Rzavski bregovi“.
Sa obe strane ulice i niz padine brda su drvene brvnare umivene graditeljskom istorijom Tare, Šargana i Zlatibora. Najveća brvnara, u kojoj stanuje „gradonačelnik“, ima veliku dnevnu sobu sa kaminom i šankom, potom još tri kompletno opremljene sobe sa kupatilima, dok se u „podzemlju“ kuće nalazi biskopska dvorana sa 100 mesta u kojoj je već desetine hiljada posetilaca gledalo Kustina filmska čuda. U „glavnoj ulici“ nalaze se ostale potrebne gradske kuće - restoran, poslastičarnica, biblioteka, galerija, radionice seoske hrane i prodavnica. Na kraju ulice je crkvica Svetog Save, ktitorstvo Kustine supruge Maje, a potom su, niz padine brda, razasute apartmanske kućice. Poslednjih meseci privode se kraju radovi na izgradnji bazena, saune, sportskog igrališta i niza drugih pratećih objekata.
Na blizu četiri hektara na brdu Mećavnik, na nadmorskoj visini od 700 metara, Kusturica je sagradio etno selo sa 25 drevenih objekata, mahom sazdanih od čamovih brvanara koje je kupovao od seljaka po obodima Tare, Šargana i Zlatibora, dopremao ih na čarobni breg i darivao im novi, još lepši život.                                                  -Izgubio sam svoj grad, ali i napravio svoj. Možda je idealizovana, ali to je moja tačka sveta, moje zaveštenje trajanja i utočište za zbir svih ideja koje sam imao u životu i kojima sam se posvetio - kaže Kusturica o svom gradu u kojem, dodade kroz smeh, nema izbora, a on kao gradonačelnik ima pravo da bira stanovnike.
Danas je brdo Mećavnik životna adresa Emira Kusturice do koje se stiže asfaltnim putem, i jedna od najlepših svetskih kulturnih i filmskih pozornica. Koliko za samo par godina, na brdo Mećavnik ispeli su se gotovo sve poznate javne ličnosti iz Srbije, a dolazili su i predsednici mnogih evropskih država, ambasadori... I svi su ostajali zbunjeni pred lepotom, pred pogledom, pred običnim rečima domaćina...
A Kusta je, zapravo, banuo u Mokru Goru da snimi nekoliko klapa za film „Život je čudo“. I, kad je snimio filmsko čudo, nastavio je graditeljsko. Za prvo „čudo“ nije dobilo „Zlatnu palmu“ u Kanu, ali je ovo drugo „čudo“ dobilo najveće priznanje UNESCO - proglašeno je za jednu od najlepših evropskih etno oaza i stavljeno je pod zaštitu ove organizacije.
Ima jedno brdo u užičkom selu Mokra Gora, tik uz granicu Srbije i Bosne... Do pre par godina malo je bilo onih koji su čuli, a još manje onih koji su se šumskim izlokalnim putem popeli na mokrogorsko brdo Mećavnik, sa njega bacili pogled na Taru, Šargan, Bosnu, Srbiju, i priznali kako je breg na kojem stoje jedan od najlepših božijih darova. A onda se, tumarajući nekim filmskim putevima, na tom brdu obreo i filmski režiser Emir Kusturica. I tu, među proplancima i šljivacima, među zmijama i gušterima, među šajkačama i opancima, Kusta je sagradio svoj grad, ali ne onakav kakav je izgubio tamo na Miljacki pre decenije i više, već grad koji je, veli, tražio ceo život i grad u kojem mu, kako hiljadu puta reče, valja i ostariti.
CAROBNI BREG